господина попа имађаху доста посла, а према томе и прихода крштавајући новорођену децу по селу.

Мало који дан да не дође господин попи, једноме или другоме, Аркадија црквењак па не отпочне отприлике овако:

— Господине... моле вас да дођете... чекају вас у порти пред црквом, да крстите новорожденог младенца мужеског пола Неци Прекајцу. (Аркадија је, као и поп Ћира, мрзио на Вука и његове реформе, по којима се човек не може разликовати од паора.)

Господин попа оде у цркву, да крсти, а после крштења иде кући детињој, где га позива отац на ручак. На вратима га дочекује Неда гологлав и мало постиђен, пољуби га у руку, па само вели: „Хе, шта знате, господин-попо, грешни смо људи!“ А кад се добро наруча и врати кући, донесе свачега, и пешкира и пешкирића и шарених торбица и новаца. Попа броји новац, а брк му се смеши; броји и прича о детету, како је красан, напредан Хришћанин. А госпоја попадија радосна, Боже, па воли попу, као да су се тек јуче узели, па мисли у себи: „Та не би’ се мењала ни са вицишпановицом!“

По некад се господин попа по мало, Бога ми, и зачуди, кад му тако дође Аркадија црквењак, па га позове да крсти.

— За кога оно рече? — запита неки пут господин попа црквењака.

А Аркадија увија понизно главом, смеши