— Хе, хе, из ваше руке па не зна човек шта је доста!

А домаћица само ћути, а шта му је у себи помислила —, то смртном човеку наравно да није познато! Али то му ништа не смета (ни њему, поп-Ћири, а ни поп-Спири), да после седне за сто и да са осталим гостима једе редом све не хтевши, ваљада, као добар пастир ни ту да се издваја од своје, поверене му пастве, него седи као станац камен или као кула светиља крај мора, непомичан на свом месту, док се све око њега љуља као таласи на узбурканом мору. Све се око њега за столом мења, једини он седи непроменљив. Неко се дигне да игра, некога одведу, а неки сам, онако без ичије помоћи, падне лепо под сто. Сете га се и нађу га тек онда, кад га жена, потражи: „А ди се то део мој човек?“ пита жена, докле га не нађе под столом. „Јао, терету мој!“ виче жена и диже га. А господин попа само седи. У двадесет и четир часа тек ако се једаред диже да види, вели, коње, или колут око месеца, на ком су крају штапци или какво ће време сутра бити. А затим опет седне. И опет се мењају тањири, доносе чисте чаше и хладно, скоро наточено, вино, и то тако траје све до медљане ракије ујутру, кад се господин попа искраде, да му не би пијани сватови из силне почасти придали Совру гајдаша, да га прати до куће.

А што се у селу венчало, то је потпуно знало шта ради; знало је дужности и задатке брачнога живота и крајњи му циљ. И оба