вам заповеђено, додајте ми, молим вас, из онога тањира ону тртицу! Чудим се, шта ми то све фали!“ Или: „Господин-домине, — обратив се Кипри нотарошу, — молим вас лепо, мало од оних крофни из онога тањира тамо, чини ми се да су те тамо мало руменије а и боље нарасле.“ — А сваки поп чудо што воли крофне! Откуд сад то, Бог ће га свети знати; али је то непобитан факат познат сваком правом сину наше свете православне цркве. И један и други поп из овог места, где се наша прича развија, могао је за чудо и за приповест много крофни појести. Већ чисто човек да не верује! За једнога од ове двојице и то баш, Бога ми, биће за поп Ћиру приповедају, да је у једним сватовима појео пуну једну вешкорпу крофни и то за оно кратко време, док је пре ручка курисао домаћици. А домаћица стоји крај огњишта зајапурена од врућине и од узбуђења и задовољства, што је ствар свршена и зет упецан, па само вади крофне и баца их у корпу иза себе. Па док се домаћица забавља око оне што цврчи у великој гвозденој шерпењи и преврће је, дотле овај узима ону из корпе.

— Ију, господин-попо, баш сте ви враг! А ди су крофне?! — пита га зачуђена домаћица.

— Хе, хе, појео их, милостива.

— Та, и’те, ви се само шалите; ди сте и’ сакрили?

— Па појео, милостива!

— И-ју мене жалосне! Зар толике крофне?!