вели господин нотарош, па му залепи пола десетице на шешир, а Совра дува за ону другу полутину к’о бесан. А у колу кад свира па кад стане пред неку газдачку девојку па свира, а она зна ко га је послао пред њу, па само гледа у лево у земљу, па све везе, док се не озноји испод носа, па добије к’о неке мале брчиће као од росе. А и само срце друкчије се ражђипа, кад Совра свира. А у колу је све било заљубљено; свак има своју, па не да другом до ње него се кољу к’о кере сваке недеље.

А што се заљубљивало, то се понајчешће и узимало. А кад дође до сватова, онда није добро само млади и младожењи, не добију само они свако своје, него и други свет. Па кад добро пролази и кад се лепо проводи Глиша Сермијаш, кога обично нико и не зове у сватове (јер кад се случајно опије — а то је редовно случај код њега — тера свакога да пева песму: „А а а, драги брате комшија, ако ’оћеш весео бити, а ти мораш с нама пити“, па сипа за врат вино; а и иначе је несносан) — онда зло и наопако, да се не проведе лепо и не прође добро и господин попа, кога нарочито зову и најугледније му место дају за столом, јер због сватова је ваљда и постала она реч: „Триста, без попа ништа.“

А господин попа седне тако у прочеље, отпева једно „Глас господен на водах“, а за тим само захтева и изволева. Једе ревносно и залива још ревносније, а капарише најревносније; тек ће рећи: „Брат-Мијо, не буди