после кише онако радо и весело газила по бари, ни она га нису дирала. По свој прилици ту је дочекао дубоку старост и пошао трагом старијих својих.

Место је било велико, а побожни парохијани тако имућни, да су комотно могли не два, него два пута по два попа издржавати заједно са њиховим попадијама и ћеркама. Паори су били побожни људи те држали свечаре, а попови им секли колаче, па новаца доста. Било у селу добрих момака на женидбу и лепих девојака на удају, а рогљева у селу доста баш к’о празника у години, па сваког празника или недеље на другом рогљу игра коло, па се све позаљубљивало једно у друго све до ушију. А најчешће се ипак скупљали и играли на рогљу код Неце бирташа, где је под јаловим дудом играло коло. Свирац свира тако целе године, а кад се обере кукуруз, онда се зна шта је његово. Он нити га сеје, нити окопава, па опет њему добро; његову кукурузу не може да нашкоди суша. Зато се и говорило по селу, кад неко за нешто не мари: „Е, — веле, — мари он за то к’о Совра гајдаш за кишу,“ или: „Тиче га се то много к’о Совре гајдаша суша!“ — Он понесе само гајде, па кад га запитају: „Куда, Совро?“ а он им вели: „Идем да окопам ку’руз!“ А умео је ђаволски лепо да свира и да намигује онако кривовратаст. Бечкеречки нотарош кад тера кера — обично после асентирунга — не може без њега; одмах: „Дај Совру, — вели, — дај, дај десну руку нашу,“