како ћу!...“ Паде јој на памет баштован Станко.... она је Станка познавала, и знала да је Србин...

Злата погледа у Дурџану зачуђено.... Дурџана окрете други разговор, — и забашури је.

Злата и не сањаше шта је очекује до десетак дана. Она је опазила само то: да се сав харем ужурбао; нешто се спрема и готови, а за што се то чини, она ништа није знала, а још мање помишљала, да се то све ње тиче.

У Рашид-Беговића конаку, сем старога аге, жене му Џемиле и старе Дурџане, нико није знао за ову спрему. Они су тајно одредили дан: кад ће Злату потурчити, урочили час, кад ће бити мали, а кад велики нишан (обележје — прошевина).... па чак одредили и дан кад ће свадбу пировати. Били су наменили и име Злати. Само је требало да прође десетак дана, и она не би више била Српкиња Злата, већ Туркиња Ђулзаиди.