Злата је то опазила, па је мислила: стара Дурџана плаче из саучешћа према њојзи.

Од то доба Дурџана још више заволи Злату. Све што је могла чинила је да је задовољи, да је развесели; али је она увек била сетна, невесела и замишљена. У оваким тренуцима она би долазила на прозор и кроз решетку гледала у башту, а мотрила би, е да ли не ће видети оног човека што по башти ради и што се прекрсти.

Једног дана беше отишло сав харем некуда на теферич. У конаку беше остала само Дурџана и Злата. Било је после по дне. Дурџана је била нешто слаба, и готово сву прошлу ноћ није тренула. Беше легла и тврдо заспала. Злата приђе прозору, и угледа баш испод прозора баштована, који окопава картон (бели цвет, значи: „груда снега“.) Помисли у себи: „Да ли да му се јавим?“ Окрете се на Дурџану, ослушну добро, да ли спава... Дурџана је хркала.... Још једном па наслони уста баш на сам