При речи „Станимир“, Дурџана се трже....

Злата настави: „Мог оца матери, а мојој баби, било је име Милана.“

При речи „Милана“ још се више трже Дурџана, и дубоко уздахну, али се стараше да прикрије своју узбуђеност.

Злата настави: „Мој отац причао је: да је имао само једну сестру, и ако се добро сећам, било јој је име Смиља.“

При речи „Смиља“, Дурџана се превари, и у мал што не изговори „тако је“; али на пола речи застаде.

Злата настави: „Смиља је била старија од мог оца. Он њу није ни запамтио. Ту сестру мога оца Смиљу, а моју тетку, заробише и некуд одведоше Турци и за њу се не зна ништа.... Јест заробише је Турци као ово и мене....“ и ту Злата бризну у плач....

Дуго, дуго гледала је Дурџана у Злату, није хтела тешити је.... И низ њене старе и збрчкане образе скотрља се неколико крупних суза.