меса, те бих се сита најела!...“ Више пута заустила би да замоли Дурџану, да јој набави мало пројице и сира, али се стидела и није смела да јој каже.

Дурџана се стараше да Злату што више задовољи и развесели: причала јој је разне приче из свог детинства. Један пут јој напомену да је и она кроз Мозгово пролазила, да се и она сећа Зеленових Њива, Венца и Пландишта, па би тек опет запитала Злату: Да ли памти од које је куће?

Злата, ка’ би хтела, ка’ и не би; али најзад отпоче причати Дурџани. У тај мах појави се Џемиле. Дурџана даде знак Злати, да ћути, — и она ућута....

После кратког разговора на турском језику, Џемиле оде.... Дурџана беше сметнула с ума Златину причу, и не рече да је Злата настави. А то Злати беше добро дошло....

Дурџани је било заповеђено: да с њом благо поступа; да је слободи и прилагођава; да је по мало учи турском језику; да јој изнајлак омиљава турску веру, те тако да је спреми за кадуну. Дурџана је, и без