па ће јој рећи: „Ама си, бе џанум, лепа да ти није злих очију!...“

— Може бити, рећи ће Злата тихим гласом....

— Ама ти рече пре неколико дана, да си од Мозгова?

— Јесам...

— Од које си куће?

— Не знам....

— Како ти је име оцу и мајци?

— Оцу Милојко, а мајци Мара.... Имам и брата Мирка...“ уздахну и две три крупне сузе скотрљаше јој се низ бледе образе.

„Не плачи, синак! Не бој се!... Велики је Алах....“ Уздахну и Дурџана и дуго поћута....

XIII.

Првих дана Злата није волела Дурџану, она је чак мрзила на њу. Али опазивши, да и у Туркињиним грудима може куцати племенито срце, које је жали, које је болећиво спрам њене туге, она поче заволевати Дурџану, и Дурџана њу, и оне су једна другој тако прилагодиле, да већ