Једна стара була издвоји се и приступи јој ближе, па ће је благо запитати: „Одакле си, синак?“

Злата полугласно одговори: „Из Мозгова...“

Стара Дурџана, кад чу реч „Мозгово,“ мало се трже и убезекну....

Остара була настави питати Злату:

— Како ти се допада овде код нас?

— Па.... добр... онога.... лепо....

- Ти ћеш остати код нас, је л’?

- Па хоћ.... ја.... не знам....

— Ти ћеш бити моја невестица, ја ћу то волети као своју кћер!

Злата јо ћутала....

Лепота и она природна скромност Златина тако се допаде остарој були, те јој приђе још ближе, загрли је и у чело пољуби. Злата би у онај мах волела, да је гуја печила, него што је ова Туркиња пољубила. Али шта је знала радити? Тако је морало бити!...

Тај исти дан позват је терзија, коме буде заповеђено, да узме меру и покроји све ново одело за Злату, и то што пре.