је дивну косу кестењаве боје, која се спуштала чак ниже појаса. Немајући чешља, она је ћутала, а од Дурџане није смела искати, — било је стид...

Још оно вече, кад су је увели у собу старе буле, и предали је њој на чување, Злати се Дурџана није допала. Она је гледала у овој були свог џелата, али је своју мржњу морала крити.

Кад се стара була дигла, питала је Злату: Је ли се одморила, како је спавала, и је ли што сањала? За тим се окрете и добро је погледа, па понови синоћње речи: „Добро парче, лепа препелица!“

Због ових речи, ма да су врло ласкаво изговорене, Злата је још више омрзнула Дурџану.

Мало не потраја, док од некуд из побочних соба наврви читава гомила була. Оне су с Дурџаном нешто турски говориле, а све једнако погледале Злату. Она се јадница беше унезверила, и зверала је час на једну, час на другу страну, — као тица кад се први пут у кавез затвори.....