у башти радио — па и њему се знало докле сме долазити.

Рашид-Беговића башта била је велика, читав дан орања — а и више.

Редак је народ који је тако тираћија и толико обраћа пажњу на своју башту и воћњак, као што то Турци чине.

У башти Рашид-Беговића било је: шандудова, дуња, мушмула, кајсија, прасака, смокава, па чак и брекиња. Од крушака: јечмењача, илињача, жутица, караманака, арапака, јарибасана, сирака, медњака, водењача и др. Од јабука било је: петровача, илињача, ђулабија, бедрика, белојабука, колишњаја и др. Од цвећа: ружа, картона, шебоја, зумбула, лала, к’начика, мирисаљке, — а без зимзелена није била ни најсиромашнија турска кућа, а камо ли Рашид-Беговића. На разне врсте грожђа и османлуке, обраћана је нарочита пажња. Ту је било: дренка, динке, беле ранке, смедеревке, каменичарке, прокупца, зачинка, гака и много др.

Пред конаком Рашид-Беговића био је и дивни шедрван (водоскок). Једном рочи