упре свој поглед у Злату, која сагнувши главу, изгледаше као осуђеник пред својим судијом. „Оди, џанум, оди! Не бој се!“ Злата и нехотице приступи, и стару булу пољуби у руку. Дурџана се добро загледа у Злату, па ће рећи: „Добро парче, лепа препелица!“ За тим мало поћута, дубоко уздахну, и три пут понови: „Алах, алах, алах....!“ Опет мало поћута и пљесну у дланове. Дође слушкиња, и Дурџана јој нешто турски рече, слушкиња донесе душек, и у другом ћошку собе намести постељу за Злату.

Стара була понуди Злату да што год повечера; али она одговори „Нека.... нисам гладна...“

Беше већ неко доба ноћи. Дурџана није хтела то вече ништа разговарати са Златом, него јој само заповеди, да се свуче и легне да спава.

И ако је Злата била уплашена, и ако је сматрала да је жива у гроб сарањена, и пак уморна тешким и дугим путовањем, чим је спустила главу на јастук, заспала је као заклана, па се јамачно и до зоре не би