Стари Рашид-Беговић мало поћута, па тек лупи у дланове. Јави се слуга.... Старац заповеди, да се Злата одведе и преда на чување нама већ познатој були Дурџани. Јави се једна остара слушкиња, којој је старац нешто много турски говорио, — али тако тихо да се ништа није могло чути. Слушкиња се до земље поклони, пође пред Златом, а она за њом. Прођоше две три собе, и тек кад у четврту уђоше, указа се нека слаба светлост. На јодној шамли беше шавдан, и тињала је у њему лојана свећа-фискија. Поред шавдана беху мумаказе. У једном ћошку седела је, подвивши пода се ноге, стара була Дурџана. Држала је у рукама чибук; читави облаци дима вили су се по соби. Овако сама личила је више на какву утвору него па живи створ....

Кад слушкиња уђе у собу, дубоко се поклони Дурџани, и нешто јој много изговори турским језиком. Кад је говор свршила, Дурџана само рече: „Пеки!“ Затим заповеди слушкињи да усекне свећу. — Мало јача светлост сину у соби. Дурџана