руку, и приведе своме оцу, рекавши: „Ево, бабо, то је та препелица! Моја је жеља, да ми она буде кадуна. Је л’, бабо, да ми не ћеш кварити ћеф?“

Кад Злата чу речи „бабо“, паде јој на памет, да и она има бабу.... И помисли: „Где ли је сад мој баба, и шта ли он јадан ради?...“

Стари Рашид-Бег добро промотри Злату, која и ако беше од дугог пута и гладовања изнурена, а од страха прецеђена, и пак изгледаше лепа као анђео. Стари Рашид-Беговић загледну је још једном добро, па ће раздраган рећи:

„Аферим бе, синак, нека ти је хаирли! Срећно ти и нека те Алах благослови!“

За тим заповеди Злати да ближе приступи. Она приступи, он јој пружи руку, и они га пољуби у руку.

Неколико благих речи излете из уста старог брадатог Турчина: „Не бој се, синак. Ти ћеш срећна бити; ја ћу те пазити као своју кћер.“

Она је, сагнувши главу, ћутала и ништа није говорила као да је била нема....