Уз пут су је чували као очи у глави; нудили су је свакојаким јестивима која су у бисагама из Соко-Бање понели; али она ништа није хтела окусити.

Били су јој оштро запретили, да ником ништа уз пут не говори, а још мање да покуша побећи.

Турци су великодушни према „ајвану“. Турчин воли сам гладовати, само нек му је коњ сит; Турчин ће ретко кад коња претерати; у вече никад неће лећи док свога коња не обиђе; — а нарочито кад је на путу. Али, овом приликом, као да су Рашид-Беговић и његови пратиоци ово правило прекршили. Јер од Мозгова до Београда они су дошли за непуна три дана а четири најмање требало је путовати.

Трећи дан око јаније стиже Рашид-Беговић у Београд, и одседе пред својим конаком. Врата коначка беху закључана; јер Турци су по своме обичају рано кућама одлазили, и после првог сутона ретко су се по вароши могли видети.

Сеиз куцну алком на капију. Мало не потраја, чу се глас изнутра: „Ћим-дер?!“