преко Баточине, Раче-Крагујевачке, Хасан-Пашине Паланке (која се у старинско доба звала — „Бела Црква“, Колара, Гроцке, па у Београд. У свима тим местима, осим неких, беху насељени Турци. Овим је путем Злата доведена у Београд.

И ако се Рашид-Беговић никога није бојао, он је и пак, да не би баш тако јако падало у очи, чим су мало подаље одмакли, заповедио сеизу да Злату колико толико преруши. Сени извуче из бисага некакав стари фермен и некакву зелену поцепану доламу. То наталари на Злату, па јој зави мало чалме око главе. И тако накарађена јадна Злата, морала је чак до Београда путовати, — и то, јахајући и ако никад није у своме животу коња узјахала. А да би још више затурили траг, они јој надену име: Омер.

Злата је дуго уз пут плакала и нешто полако нарицала; па кад је од плача већ прекрмаукала, престала је плакати, и само се чуло иктање и дубоки уздаси. Њу су по где где што запиткивали, али она ништа није одговарала, само је уздисала.