да му је румена ружица на образ прилепљена.

Отац и мати приступише му, и као из једног грла рекоше: „Боже, поживи нам ово јединче! А Злата.... Злате нема више.... Још нам је једина нада остала, да ће доћи. Али....“

IX.

Оставимо родитеље Златине нека живе у нади; јер је то једини мелем рањеном срцу родитељском. Ми да се упутимо за Златом, те да видимо каква судба постиже ово чедо српско, овај лепи пролетњи цветак....

Ево нас опет под оним кобним ћопаком, у оном дебелом хладу, где се оно весело играху мозговски чобани: клиса, лопте, гуџе и робова. — у оном хладу, испод ког Рашид-Беговић зароби и одведе Злату, да му верна љуба буде....

Пут цариградски у то време ишао је овако: Ниш, Делиград, Ражањ, Шупељак (Јовановац), Параћин, Ћуприја, Јагодина, Багрдан, Брзан. А одатле је скретао у лево, и није ишао равнином моравском, већ: