Кад чича Раде ово изогвори, сви, и људи и жене, као из једног грла рекоше: „Дај, Боже, и у добри час!...“

Нико пажљивије није слушао ову предику чича Радову од Милојка. Докле је год чича Раде говорио, он је држао стегнуте песнице; а кад је чича Раде говор довршио, он у највећој јарости, дигнувши песнице горе, ово рече:

— „Вала, чича Раде, кунем ти се мојим Мирком и мојом Злат... Ох! нема ми Злате!... кунем ти се мојим Мирком: ако дочекам то што ми мало пре рече, убићу макар једног Турчина и осветити се за моју Злату, па макар после на каблиће био исечен!...“

Беше неко доба ноћи.... Чича Раде потсети комшије да је време кући. „Милојко је с пута па треба да се одмори....“

„Лаку ноћ!“ „Лаку ноћ!“ И сви одоше....

Међу тим је Мирко већ био заспао. Једну ручицу беше метнуо под образ, а другу на кук. Спавао је као јагње. Румен му се беше просула по образу, чисто би рекао,