она се није потурчила....“ Мирко бризну у плач и испресецаним гласом кроз плач рече: „Болан ба-аа-бо, зар... зар ниси до-довео сеју?!“ И зацену се од плача....

И Мара и Милојко гушили су се у сузама.

На глас да је Милојко дошао, — беше се искупило и неколико оближњих комшија и комшиница. Међу њима беше и онај већ нама познати стари чича Раде. Сви оплакаше овај тужни призор. Само је чича Раде замишљен ћутао, и наслонивши на усне штап, који је у рукама држао, изгледаше као прави стојик....

Кад се плач и јецаше мало уталожи, онда ће чича Раде рећи:

— Милојко, и ти, Маро, и остала браћо! Ми већ од Косова плачемо и оплакујемо наше синове и наше кћери, па нам није никаква вајда. Још ћемо толико кукати и нарицати за нашом децом, ако будемо кукавице и бабе, па нам опет не ће бити никаква вајда... Ја сам човек прилично стар; обиграо сам многе крајеве где српски народ живи. Нигде нисам опазио, да Срби Турке, нити Турци Србе милују. Свуда је овако