на њој. Ја хтедох да притрчим, али она одскочи од мене; на један пут се као створише крила на њој и она полако поче да лети горе. Последње речи које изусти беху: Проклество на теби и на твоје колено“! Коме је то рекла, не знам; тек сам видела да очи беше подигла к небу. Ја се тргох иза сна, и сва сам дрхтала. До сванућа нисам очи склопила.

И Милојко овај сан не бегенисаше, али је и пак своју жену блажио: „Сан је лажа, а Бог је истина.... Добар је Бог, он ће нашу Злату избавити, и ми ћемо је видети.... Само нека да Бог да буде жива.... Робом икад, гробом никад!“

У тај мах и Мирко дође кући и догна овце.,.. Па чувши да му је отац дошао, немаде кад затворити овце у тор, већ потрча што је игда могао, вичући: „Бабо, бабо! Је си ли довео сеју? Је си ли нашао Злату!.... Камо је, где је, да је видим?!..“

Милојко се збуни и испресецаним гласом поче одговарати: „Јест.... није.... Злата је ту... она ће доћи.... Не бој се, сине....