Злата не ће јавити, и, најпосле, како је жена оног доброг механџије преко оне буле дознала, да се Злата доиста налазила у конаку Рашид-Беговића; али је један Србин измећар избавио и она је некуд побегла и није потурчена. „Где год сам кога уз пут срео или стигао, рече, питао сам за нашу Злату, и нико ми ништа не умеде казати. Уздао сам се да ћу је затећи код куће, али ето ви’ш наше недаће....“

Мара уздахну па ће рећи: „Није мени узалуд она врачара онако неразговетно казала: „Злата ће се избавити, не ће вером преврнути; али мучно... ја, мучно да ћете је....“ За тим исприча мужу какав је страшан сан снила, и то одмах друге ноћи по његовом одласку у Београд. „Сним ја“, причаше Мара, „као да је некакав велики годет; и ми смо као на том годету, а с нама и Злата. Она сва у бело рухо обучена, а као на глави јој венчић, али се све нешто од нас двоје туђи. Ја је погледнем и видим рану под њеним грлом. Из те ране — као — шибају млазови крви, и попрскаше бело рухо