запитати: „За име Бога, човече, где се толико забави? Зар је тај проклети Београд тако далеко? Данас је управо једанаести дан како си од куће.

— Без трага далеко, одговори Милојко; учини ми се да одох преко бела света.... И да је бар какве вајде, па да човек не жали труда и муке....“

Мара је нестрпљиво очекивала, да јој муж исприча, е да ли је што дознао о Злати, али није хтела на њега одмах наваљивати...

Милојко је то опазио; мало се промешкољи и искашља па поче овако:

— Јест, жено, бих ти ја у Београду, сваких се Божјих чудеса нагледах, али само Злату нашу не видех...“ Дубоко уздахну и мало поћута.... За тим све по реду исприча својој жени - како је путовао до Београда; шта му се у путу десило; како је у Београду наишао на једног доброг механџију: како је лутао по београдским улицама; видео млоге куће и на прозорима јаке пармаке и решетке; како је застајкивао и ослушкивао, е да ли му се