очи, угледа Милојка, скочи као опарена и потрча му на сусрет,...

Тешко је пером описати овај сусрет Милојка и жене му Маре... У том сусрету беше се помешала и радост и жалост, и веровање и неверовање. У том сусрету чињаше се — као да муж жену а жена мужа жели да изненади и обрадује.... Још муж жени ни Бога не назва, она повика: „Је си ли довео Злату?... Камо Злата?“ — Муж пита жену: „Је ли дошла Злата? Камо је да ме сретне.... да је видим?...

Још једном Мара запита Милојка: „Ама зар истина ниси нашао Злату?“ Још једном Милојко запита Мару: „Ама је ли истина да Злата није дошла?...“

Милојко рече: „нисам нашао Злату“, а Мара: „није дошли Злата...“

И једно и друго бризнуше у плач. И једно и друго уверише се из овог плача, да заиста нема Злате.

Мирко се тада није десио код куће, био је, код оваца.... И боље....

По што се Милојко прилично поодморио и мало прихватио, тада ће га Мара