Одмарајући се, дође му на памет онај рабаџија, који је онако сетан и намргођен изгледао, па сам себе запита: „Боже мој! Што ли је он онако изгледао? Да ли и њега није ова недаћа задесила? Да ли и он не тугује за својим детом, као ово ја?“

X.

Четврти дан, баш око заранака, Милојко стигне у Мозгово. Приближавајући се својој кући, које од умора које од узбуђења што ће видети своје мило дете, своју робињицу Злату, он једва дисаше. Имао је да сиђе низ једну низбрдицу па да дође својој кући.

Кад је дошао на један висак с ког је могао добро видети своју кућу, он се ту прилично задржа. Као хтео би да похита кући, али га све нешто жижи, — од нечега стрзи, и чисто опажа да му је срце празно.

У то време седела је његова жена Мара у хладу под једним орахом и нешто шила. Ту, близу ње лежаше верни пас, и таман Милојко на капију, пас лану.... Мара подиже