сахата. Добро је разгледао сремске и банатске равнине; видео је села по Срему и Банату; видео је дивне цркве и високе звонаре, — каквих онда у Србији не беше; видео је Фрушку Гору, како се у недоглед као змија вијуга, и у тихи Дунав силази.... На левој страни паде му у очи Медведник и Цер, који га потсетите на Ртањ и Озрен, још једном погледа на Саву и Дунав, и запита се: „Валимо те, Боже, да ли још где год у белом свету има овако велике воде?“

Шта је тада још опажао у души својој и какве су га мисли обузимале, тешко је погодити, — тек се ово зна, да кад је последњи поглед бацио на Београд, он је овако рекао:

За тим настави даље путовати.

Кад прође Болеч и наступи у ону шуму између Болеча и Гроцке, деси му се — скоро на оном истом месту онај чудновати случај, који му се десио и кад је У Београд пролазио. У ту шуму стигао