По београдским улицама владала је мртва тишина; нигде не беше живе душе.... Само се чује глас стражара с београдског града: „Азурала-а-а“ Слуга доведе Милојка до Стамбол-капије; проведе га кроз оне страшне сводове где су ченгели висили, а на њима често осечене главе српске натакнуте биле, покаже му пут, опрости се с њим, и врати се.

Кад Милојко изађе из Београда, и виде се у њивама и ливадама, он се још једном прекрсти, пође цариградским друмом, убрзаним кораком.

Румен источна, преходница зоре, беше се указала на ведроме небу. И таман је Милојко стигао на ону узвишицу, где је данас „Ашик-Михаилова механа“, сунце грану, и његови сјајни зраци играху се по танким мунаретима турским. С оног истог места, с ког је посматрао Београд кад је пре два дана у њ дошао, и сад га Милојко посматраше. И ако му је било скупо време, и ако ја хитао да час пре кући дође и види своју Злату, и пак застаде на овој узвишици — готово пола