у механџију па ће и њему рећи, „Вала ти, добри брате! Ти си данас мене и моју Мару на ново оживео.... И збиља, моја Злата није више у Београду! Она је спасена? О, Боже мој, где ли је сад јадница?“

Те исте вечери хтео је Милојко да се крене на пут, али га механџија задржа да преноћи, рекавши му: „Сутра — нов дан, нова навака....“ Милојко послуша овог доброг механџију, и остаде да преноћи.

Тада ће рећи механџији: „Ја ћу сутра да раним, па те молим да видимо шта сам ти крив“, и одреши крај каница. У завежљају беше само један бешлук. Милојко, кад је од куће у Београд пошао, имао је свега два бешлука, и обадва је понео. Један је у путу потрошио, а један му за повратак остао. Овај добри Србин — механџија, не само да му није хтео ништа наплатити што је потрошио, већ му спреми у торбу читава два сомуна и још неких јестива, опрости се с Милојком, пожели му срећан пут, и још