— Лако ћемо за трошак, рећи ће механџији, и одмах настави: Ја ћу ти нешто казати, али добро да чуваш реч и да ником не казујеш ово што ћу ти рећи, јер може стати и моје и твоје главе. И настави: Твоја је ћерка заиста била овде у Београду, и у мало што је нису потурчили, али ју је пре неколико дана избавио један Србин — измећар који је служио у конаку Рашид-Беговића. Она је побегла, а куда? Једини Вог зна.“

Док је ово механџија говорио, Милојко је стојао и само бленуо у њега а ништа није умео рећи. Од радости и узбуђења поведе се и у мало што не паде на земљу... Механџија га придржа....

За тим се као иза сна трже и повика: „Је ли то истина што ми рече?

— Јест, истина.... Само лакше не вичи!...“

Милојко се стиша, подиже очи к небу, и узбуђено ће рећи: „Хвалим те, Господе Боже, на твојему дару!... Моја је Злата избављена! Она се није потурчила! Она је сад можда код куће!...“ За тим погледа