Чим була у кућу уђе и виде механџијину жену, она као с неким усхићењем повика: „Хаирли гласови! Српкиња побегла!“ За тим све редом исприча шта је од старе буле дознала.

Жена механџијина одмах оде кући и каже своме мужу.

Механџија, пун задовољства, одмах оде у механу, али се чини из најпре невешт.

Милојко је седео на клупи као очајник, и премишљао: да ли да иде кући, или да још потражи Злату. Још га је тешила нада, да ће му што механџија помоћи; па за то би често у њега погледао и ишчекивао, е да ли му не ће што казати. Механџија ћуташе....

Милојко се мало промешкољи, почеша затиљак, искашља се, па ће рећи механџији:

— Газда, ја ћу да идем, није ми се вајде овде окретати. Моје Злате нема, те нема.... Него, брате, да ти платим што сам крив, па да идем....“ и поче дрешити крај од каница.