Злата: „Бабо, ево ме, овде, избави ме!“ Све јо било узалуд.... Милојко уздахну, врати се, па се још неколико пута обазре.... прекрати дисање и ослушну.. и риче: „Нема је.... не могу да је нађем... Ох, мени ојађенику!.. Ох, мени сињем кукавцу!...“ Упути се „Шареној механи“ и после дугог лутања једва је нађе.

Беше већ превалило по дне кад је дошао у механу.

Механџија га запита: „Јеси ли видео Београд?“

Милојко му одговори: „Јесам, брате: ал’ да га моје очи никад више не виде, кад моју Злату не могох наћи. Београд мени није бели, већ црни град....“ И суморно се спусти на клупу, дубоко уздахну, и неколико суза скотрљаше се низ суве и преплануле од сунца образе.

За тим узе своју торбу и поче из ње вадити онај комадић паучљиве проје, главицу црна лука и завежљај са сољу.