одело. На једном месту сретне једног човека, и као рекао би да је Србин... Заусти и тек што га не запита: „Е да ли, брате, ниси видео моју Злату?“ Али се одмах сети шта му је рекао механџија, па не смеде прословити. У једном тесном сокаку срео је читав челеп була. Застаде и мишљаше: да ли и моја Злата није у овој гомили? У мало што и буле не запита, да ли нису виделе Злату; али се трже, сети се шта му је механџија заповедио, махну руком и пође даље....

Читаво пре по дне лутао је он тако по сокацима; бацао погледе — то на једну, то на другу страну. Видео је сијасет турских и српских чатрља; видео је на пенџерима јаке пармаке и решетке. Свуда је очекивао и ослушкивао, не ће ли иза тих кобних пармака и решетака чути глас Златин: „Бабо, ево ме овде. Избави ме!“ Најзад дође пред некакав велики конак на коме боше много великих пенџера с решеткама. Ту је стао и стајао више од пола сахата, ослушкивао је, е да ли се не ће из те куће јавити