Механџијски момак беше се раније дигао и лебну фуруну потпалио. Мало не постаја, дође и газда.

Милојко се нешто узврпољио, и као хтео би некуд да иде.

Механџија га запита: куда ће тако рано?

Милојко му одговори: „Па онога, рад бих био да идем, да је потражим....

— Ни по што, јер ти не знаш ни сокаке по Београду, па можеш залутати.“

Милојко се смири.

Кад је добро одјутрило, онда је механџија пустио Милојка да се мало прође по оближњим сокацима, али му припрети, да ником ништа не говори, нити да казује за што је потегао у Београд.

Милојко изађе из механе, осврне се неколико пута и добро утуви где је „Шарена механа.“ За тим се крене по искривуданим београдско-турским улицама.

По сокацима сретао је много људи, и чинило му се да су све то Турци. А може бити, да је било и Срба. Али како да их позна, јер су сви носили једнако