У ту је кућу доведена Злата, да буде верна љуба некрсту и крвопији свога народа.... Ту, у тој кући, чували су Турци њу као тицу у кавезу....

Кад је механџија чуо име „Рашид-Беговића“, он се убезекну, мало се замисли, поглади мустаћ, па ће рећи: „Богме, на тврдом је месту твоја кћи....“ За тим се опет нешто замисли, од једном ђипи, па ће Милојку рећи: „Седи ти ту, сад ћу ја доћи....“

Близу у комшилуку, од прилике, где је данас лутеранска црква, живљаше нека стара була, којој беше име Адиле. По рођењу она је била Српкиња, али су је Турци у младим годинама потурчили. И ако је била турске вере, и пак је Србе веома волела, а са Српкињама се најрадије дружила. Била је сиромашног отања, бавила се ткањем бурунџука, а знала је нешто и од хећимства. Имала је приступа у свима знатнијим кућама турским. Механџија изиде те рече својој жени, да сутра рано отиде до те буле и како год прокопка: је ли она била скоро у конаку