Механџија се посади до Милојка, па ће му овако рећи:: „Ја видим да си ти карли, тужан и невесео; мора бити имаш неку голему невољу, кад си потегао толики пут, па те молим, да ми право кажеш, каква је та невоља?“

Милојко се мало промешкољи, поћута, искашља се, па ће рећи:

„Е, мој брате, невоља, те још каква невоља?.. Не ћу ти вала крити ништа, видим да си добар и поштен човек, све ћу ти казати; али каква ми је вајда, кад ми не можеш помоћи....“ за тим све редом исприча механџији: како му је један богат Турчин заробио јединицу ћерку, како је довео у Београд, како хоће да је потурчи.... „па сам, вели, ето потегао толики пут и дошао амо, е да бих је нашао и како избавио.“

Механџија је пажљиво слушао Милојка, па ће га најзад запитати: „А да ли ниси докучио како је име том Турчину?“

- Јесам, брате, проклета му душа! Казао ми је један Турчин у Соко-Бањи,