једе, њему би тешко, и понуди Милојка да му он донесе јела. На то ће Милојко рећи: „Нека, брате, вала ти, огодан сам трошком.... из далека путујем....“

— Ништа не мари, рећи ће механџија. Бог ће дати....“ и одмах му донесе чанче јахније и сомунчић.

Милојко завеза крпицу са сољу, метну у торбу онај комадић паучљиве проје и ону главицу црног лука, — рече механџији: „Вала ти, брате, пека ти Бог за твоје добро плати“, па се прекрсти и поче јести. Кад је јео, он отресе дланове, прекрсти се, и опет рече механџији: „Вала ти, брате!...“

Механџија понуди Милојку и чашу вина: али он не хтеде примити, рекавши: „Вала, доста је и оволико....“

Беше већ први сутон, а Милојко се сне нешто вајкаше, и тек ће рећи: „Много сам издангубио....“

У тај мах у механи никога не беше до само механџија и Милојко. У то време нису људи знали за кафане и механе, ту су само путници падали....