гласом викну: „Ено мог детета! Ево моје Злате! Дајте ми моје де-е-ете.... оно је моје, није ваше.... ја сам његов отац!....“ И у тај мах из дубине груди чу се тешки уздах, а за тим јецање....

Механџија и остали који су ово гледали и слушали, свашта су могли помислити о овом човеку, само нису могли знати, каква је тешка туга на срну његову...

Тек око заранака пробуди се Милојко, протрља песницом очи, обрте се лево и десно, па повика: „А где је моја Злата? Она сад беше ту код мене.... куд оде?“

Механџија га упита: „Какву Злату ти тражиш? Овде нема никакве Злате!...

— Јест нема је.... и ја сад видим да је нема.... Опрости, брате, сањао сам....“

И ту зајеца и загуши се плачем.

Механџија беше родом од некуд из Старе Србије. Беше му име Дамњан. То је био човек племенита срца, благе нарави, — једном речи: оно што се каже — рајска душа. Био је приклоних година, а дошао је у Србију као шипарац, кад му је могло бити између 10 и 12 година.