Кад Милојко чу да ја то Београд, он се сав стресе и пребледе као крпа....

— Не знам, брате! Никад нисам амо долазио, ово је први пут у мом животу. Ја сам човек јабанац, из бела свота.... Камо лепе среће, да проклети Београд сад нисам морао видети! Али шта ћу, невоља ме гони...

— А каква те невоља гони? запитаће коњаник

— Е мој брат, имао сам јединицу ћерку, не буди ти речено, па ми је проклети Турци заробише. Начуо сам да је овде у Београду, и пошао сам да је потражим не ћу ли је наћи.. Него те, брате, молим, ти си јамачно познат у Београду, одведи ме бар у какав хан, где бих могао преноћивати, док моју јадну Злату нађем.

— Па добро, ево и ја путујем у Београд, па можемо у друштву; ја ћу те одвести код оног ханџије, где и ја падам.“

Уз пут је Милојко питао непознатог коњаника: како се зову те велике воде што се пред њима виде? Каква је оно