како је тамо пукла равнина, како се и по тој равнини белуцкају села и и висе се неке куле, налик на турска мунарета. Замисли се, и сам у себи рече: „Боже мој, па и тамо народ живи? Које ли је вере, да ли и тамо нису Турци?...“

Баш у тај мах кад је Милојко овако замишљено гледао преко Саве и Дунава сремску и банатску равнину, Фрушку Гору која га подсећаше на Рожањ и Буковик што се уздижу над његовим Мозговом, — баш у тај мах искрсе из једног чечвара на уској путањи један коњаник. На самар беше натоварио две путуње, а у антрешељ сам усео. Назове Бога Милојку, ободе коња и настави пут.

Милојко замоли непознатог коњаника, да малко застане: И он заустави коња.

— Молићу те, брате, кажи ми, како се зове то село, што се доле пред нама види? рече Милојко пружајући руку на Београд.

Коњаник охоло одговори:

— Како те село снашло! Зар не видиш да је оно Београд?“