преспава. У глуво доба ноћи, кад још ни први петла не беху запевали, крене се из Гроцке. Кад је био у оној шуми између Гроцке и Болеча, Милојку се нешто чудновато десило. Он се беше нешто замислио, кад али на један мах, он чу неки глас да га зове: „Бабо, бабо!“ Беше му тај глас познат и чисто помисли да га Злата зове. Застаде, ослушну, не ће ли се глас поновити.... Ништа се не чује!... Милојко се прекрсти и рече: „Буди Бог с нама и анђели Божји!...“ настави пут, али убрзаним кораком.

VI.

После дугог и тешког путовања, тек пети дан+ стигне Милојко из Мозгова на оно брдашце више Београда, на коме је данас Ашик-Михаилова механа. А стигао је у ограшје, кад први зраци сунчани беху почели одсјахивати на високим и витким мунаретима и џамијама турским. Видео је и две огромне реке, каквих никад у животу није видео. Погледао је и онамо преко тих големих река, па је видео,