Милојко одговори: „Е, мој брате, камо среће да је добро; али је мој пут далеко од добра!... Дубоко уздахну, па настави: Турци проклети заробили ми јединицу ћерку, докучио сам да је у Београду; па идем зловајно, ако могнем! да је избавим.... Али слаба навака...“

Док је Милојко ово причао, рабаџијо су се згледале, и све нешто на једног од својих другара погледе бацале Тај рабаџија беше покуњио главу, изгледаше снужден и замишљен, никому није могао право у очи погледати. Његово сурови и натмурено лице јако је показивало немир душевни и да тај човек није у миру и љубави са својом савешћу. А какав је терет тиштао његову душу, он је једини могао знати.

По што се Милојко мало поодмори, прихвати и воде напи, диже се, упрти торбу, узе свој штап, опрости се с рабаџијама рекавши: „у здрављу“, а они њему: „срећан пут“, и оде даље путовати.

Тај дан у први сутон стигне у Гроцку. Ту намисли да се одмори и само један сан