торбом на леђима. Тај човек није пешачио као што обично људи пешаче; он је готово, трчао, као да јури некога. Тај човек беше Милојко из Мозгова. За што је он тако хитао, ласно јо погодити. Помисао: да ће наћи, да ће видети Злату, сметала му је и да мисли о дугом путу и умору. Путовао је и дању м ноћу, само да час пре стигне у Београд Дотле Милојко никад није био у Београду. У путу је сретао многе путнике — и пешаке и коњанике. На једном месту, у дебелу хладу, код једног извора, затекне Милојко неколико рабаџија, који се ту одмараху. Милојко се здрави с њима, упита их одакле су и откуд путују, па и сам седе да се мало одмори и воде напије. Они су путовали из Београда и вукли еспап у неку паланку у унутрашњости. Један од рабаџија запитаће Милојка: одакле је и куд путује. Милојко се каже, да је родом из Мозгова и да путује у Београд. Тада ће га други рабаџија запитати: „А којим добром путујеш у Београд?“