је, мислио, и на једно смислио: да иде сам у Београд, па шта Бог да!...

У прве петле стигао је Милојко својој кући. Чукне на врата. Жена+ запита изнутра „Јеси ли ти, Милојко“ па чувши његов глас одмах ђипи и отвори врата.

— „Ја сам се надала да ћеш ти доћи, нисам готово ни тренула, све сам била на опрезу.“ И одмах запита Милојка: да ли није докучио што у Соко-Бањи?

Милојко јој исприча све што је чуо; од оног Турчина, па ће најпосле рећи: „Вала, знаш шта је, жено, ја сам се одважио да запалим чак у Београд; те за Бога и среће, мени се све нешто тупи, да ћу чути за Злату.“

Мара је била добра, послушна и прилагодна домаћица; своме мужу никад није кварила вољу, а нарочито у овој прилици. Па ће му рећи: „Иди, Милојко! Срећан ти пут и нека ти је Бог у помоћи. За кућу не брини.“

После два дана, сретали су путници једног самог човека са штапом у руци и