Оно вече, кад се Милојко с пута вратио, Мара му је испричала све редом код којих је врачара била, шта јој је која рекла, и најзад му каже шта јој јо рекла и ова најчувенија врачара у свој околини.

Милојку не беше право што му је жена обишла све врачаре, јер је и он држао, да је то грехота. Али родитељска љубав према своме детету надмашала је све верске осећаје, те због тога Милојко није хтео ништа замерити својој жени, само је уздахнуо, подигао очи к небу, и изговорио ове речи: „Боже! ти буди у помоћи нашој јадној Злати!...“

Текли су дани за данима; отац и мати туговали су за јединицом својом, брат за једином сејом својом. Они су живели у нади, да је Злата у животу.

Родитељска туга за изгубљеним чедом не да се пером описати; она се само може осећати. Никакве жртве нису скупе за родитеље, само ако се појави и најмањи зрачак наде, да своје дете могу спасти и из неверничких канџа ишчупати.