Моћ и знање у Божјим је рукама. Ми грешимо, лаћајући се овог посла, који је Богу противан, а овако ми је и наш добри покојни попа једном казао. Нека ми Бог моје сагрешење опрости.... Ја сам много пута у свом животу грешила и врачала, по нешто и погодила, више не погодила; али, никад ми се није десило овако чудо. Ја сам стара и ваља ми мрети, за то хоћу да ти кажем ово што сам могла видети по белези твоје ћерке. Белега казује, да је Злата у некрштеној кући; та је кућа имућна; она ће се из те куће избавити; своју веру не ће променити; али мучно.... ја... мучно да ћете је....“

Овај неодређени одговор врачарин веома је збунио Мару. Она се радовала што Злата не ће вером преврнути; али јој је тешко било, што јој врачара ништа не каза: да ли ће своју кћер икад видети.

Мара се са старицом опрости, пољуби је у руку, баци што је била кадра на белегу, и врати се својој кући.