Старица се диже, коштуњавом руком која сва од старости дркташе, отвори један мали долапић и отуда изнесе јадну зелену каленицу. Узе од Маре крчажић и нали воду. За тим откиде запекљач са Златине кошуље, проваља га међу сувим коштуњавим прстима и начини упоћак. Зевајући и нешто шапћући, прекрсти три пут над каленицом и спусти упоћак. Упоћак је пловио поврх воде, и час о један, час о други крај каленице додиркивао. Старица, натквесивши руку над очи, пажљиво је пратила кретање упоћка и сенке му, шапутала и главом махала, коштуњавим прстом неколико је пута враћала белегу на другу страну, али је белега пловила са свим на противну страну. Старица се нешто замисли и неколико тренутака поћута. За тим подиже мало главу и погледа у Мару. Мара је једва чекала, шта ће јој врачара казати. У овом тренутку она је осећала у души својој оно исто, што осећа осуђеник кад му се пресуда чита: милост или смрт.

Врачара затресе главом, па поче овако: