па није спазила Мару... Тек кад јој је Мара назвала Бога, она се осврте, натквеси руку над очи, добро је погледа и одговори јој: „Бог ти добро дао, ћерко!“

Чудноват упечатак учинила је ова старица на Мару. Од дубоке старости она се беше тако погурила, да је изгледала као гудало. Лице јој беше све смажурено, очи упале у главу, и беху тако мале, да су више личиле на два зрна сочива него на очи. Руке суве и коштуњаве као две тршчице, глава јој непрестано дрхтала, - једном речи, од дубоке старости, беше се сва скаведала.

Изнемоглим и једва чујним гласом, запита Мару: „Које је добро, ћери моја!“

— Није добро, моја мајко! Велика ме јо несрећа задесила. Турци ми заробили и некуд одвели јединицу ћерку, па сам дошла да те кумим и преклињем, е да ли ми можеш нешто год казати о мојој јадној Злати, и ту бризну у плач.“

— Шта! Турци ти заробили ћерку!?