стари пас, који кад опази Мару, он само подиже главу, добро је погледа, па опет зажмури а не лану. Испод стрехе висио је мали венчић црвених паприка, а до њега један смотак некакве пређе — стреке. До трг смотка беху обешене старе чарапе. На буништу беше један петао, и око њега две три кокошке. На самом прагу кућњем беше се пружио стари бели мачак. На сред куће тињао је један угарчић. Над ватром, о верижњачи, висиле су вериге, а о веригама гвозден бакрачић. У прочељу беше једна тронога столичица. У горњем крају куће стајаше клупа и на њој торба брашна. Ту до торбе лончић и у њему дрвена кашика. У другом крају куће виђаше се некакав долапић. Иза преклада лежало је једно шугаво прасе. Све је ово било јасан доказ, да у овој кући није било мушке главе.... Ту, у ту кућу ушла је јадна Мара да што год чује и разбере за своју робињицу Злату.

Ушавши у кућу, затекла је самохрану старицу, којој је могло бити близу сто година. Она је нешто тутољила по кући,