тиквицу, ја крчажић тазе воде с оног извора с ког се за кућу вода захватала и доносила.

Врачаре су јој различито говориле. Једна је рекла, да је Злата на добром месту, да је жива и здрава, али је у великој тузи — за родитељима и кућом. Друга опет казала је: да ће се Злата избавити, али ће проћи доста времена и она рече — да је Злата жива и здрава.

Најзад Мара смисли да оде некој најчувенијој врачари, те да чује шта ће јој она казати. Захвати с извора тазе воде, узе Златину кошуљу и упути се у село где је живела ова стара врачара.

У крај тога села, на једном огумку, беше једна уџерица — кровињара, друго зграде не беше. Око куће није било ни ограде, нити каква воћњака. Пред кућом беше само један сув дуд, на коме су висили некакви дроњци. На једној мотки која стајаше на две сохе, беше прострт губер — поздерњак. Испод куће стајала су нека батал-кола. Ту близу беше трлица, а под трлицом лежао је на поздеру